Његова светост патријарх српски господин Павле (на крштењу Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. у селу Кућанци у срезу Доњи Михољац у Славонији, преминуо је 15.11.2009. године у Београду.
У родном месту је завршио основну школу, а нижу гимназију у Тузли. Испит зрелости положио је у Шестој мушкој гимназији у Београду коју је похађао ванредно да би могао да упише упоредо и Медицински факултет.
Други светски рат затекао га је на одслужењу војног рока, а као избеглица је боравио у манастиру Света Тројица у Овчару, а у Бањи Ковиљачи од 1944. године радио је као вероучитељ за децу у избеглиштву.
Замонашио се 1948. године у манастиру Благовештење у Овчарско-кабларској клисури и добио име Павле које му је дао игуман Јулијан Кнежевић. Те године је рукоположен у чин јерођакона.
Од 1949. до 1955. године био је сабрат манастира Рача у Подрињу. Школске 1950/1. године радио је као помоћни наставник богословије "Св. Кирила и Методија" у Призрену. Јеромонах постаје 1954. године, убрзо протосинђел, а 1957. године постаје архимандрит.
Година 1957. забележена је као почетак Павловог архијерејства - за епископа рашко-призренског изабран је 29. маја, а 22. септембра га је, у Саборној цркви у Призрену хиротонисао тадашњи српски патријарх Викентије. Службовање у Епархији рашко-призренској посветио је изградњи и обнови цркава и манастира и посебно обнови монашког живота у циљу очувања православне вере и традиције.
Првог децембра 1990. године епископ Павле је именован за 44. српског патријарха наследивши на трону Светог Саве патријарха Германа. Устоличен је 2. децембра 1990. године у Саборној цркви Св. Архангела Михаила у Београду од стране 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона.
Поглавари СПЦ од Светог Саве до Павла
Патријарх Павле био је 44. поглавар на трону Светог Саве. Самосталност (аутокефалност) српске цркве успоставио је 1219. године Свети Сава, који је био и први архиепископ самосталне српске цркве.
Јоаникија II, дванаестог архиепископа српског уздигао је у ранг патријарха цар Душан 1346. године у склопу припрема за проглашење царства.
Након уништења српске државе, падом Смедерева 1459. године, Турци су српску патријаршију, са средиштем у Пећи, обновили 1557. године, и она је у веома тешким условима, при чему се о појединим патријарсима не зна тачна судбина, постојала до 1766. године, када је од стране турских власти и дефинитивно укинута.
Од времена Велике сеобе Срба 1690. године у Срему (касније у Сремским Карловцима) налазило се ново верско средиште православних Срба надлежно за оне који су се налазили у земљама Хабзбурга (Аустрија и доцније Аустроугарска).
Њихова званична титула била је митрополит, али су они титуларно називани патријарсима, иако ово високо звање никада нису и формално имали.
Обновом нововековне српске државе, Српском револуцијом почетком 19. века, београдски митрополити су постали поглавари цркве у ослобођеној Србији, кнежевини и потом краљевини, али они нису имали надлежности ван граница тадашње Србије. Српска патријаршија која је окупила све православне Србе оформљена је, након векова подвојености, тек формирањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Године 1920. уз неопходну сагласност Цариградске Васељенске патријаршије тим чином поново је успостављена јединствена Српска црква, надлежна за све православне Србе. Тада је установљена и званична титула, која гласи Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски. Међу Србима памте се најпре утемељитељ СПЦ Свети Сава, затим Арсеније III Чарнојевић, патријарх Варнава и Герман.
(Фотографија: Александар Радош)
