Навршило се 25 година од оснивања Комесаријата за избеглице. Када смо настајали нико није очекивао да ћемо, нажалост, четврт века касније имати посла као на почетку. Основани смо да бисмо трајали кратко, да ургентно збринемо хиљаде угрожених људи који су бежали пред ратом и прогоном из суседних република некад заједничке државе. Веровали су и они, а и ми, да је њихов боравак у  Србији привремен, да ће се после рата вратити кући. То се није десило. Већина је остала у Србији, а најугроженији међу њима и даље су наша брига.

Формално, Комесаријат за избеглице основан је  4. априла 1992. Тог априла већ је увелико буктaо грађански рат на територији бивше заједничке државе, избеглице су у све већем броју стизале из Хрватске. Сви смо се надали да ће силни и моћни зауставити прогон српског народа, да ће спречити убијање и погром, да ће Савет безбедности УН наћи решење за ову ситуацију. Испоставило се да смо се надали узалуд.

Прве избеглице у Србију стигле су  у лето 1991. године. Тада почињу да се оснивају  први штабови за прихват и збрињавање. Србија је и сама била у тешком положају, а једна четвртина становништва је живела испод границе сиромаштва.

У моменту оснивања Комесаријата за избеглице у Србији већ борави око 50.000 лица,  придошлих већином из Западне и Источне Славоније и подручја у Хрватској која нису захваћена ратним сукобима. У том моменту, мањи део избеглица је из БиХ, а неколицина из   Словеније.

Увидевши катастрофу која следи, држава почиње да припрема организован прихват и збрињавање. Законом о избеглицама у априлу 1992. године оснива се Комесаријат за избеглице, као посебна организација у систему државне управе, ради обављања стручних и других послова који се односе на збрињавање, повратак и интеграцију избеглица. У свим општинама Србије формирани су штабови за прихват и збрињавање и у свакој општини је именован повереник за избеглице, који је уједно био веза са Комесаријатом и обављао поверене  послове.

Од људи који су тада ангажовани и данас неколицина ради у Комесаријату. Они су веровали да је то посао који ће радити кратак период, док се не нађе решење, смири ситуација и избеглице врате својим кућама. Исто су желели и избегли...

Представници Комесаријата су пружили помоћ при формирању Комесаријата Републике Српске и Републике Српске Крајине, јер се и у тим подручјима налазио велики број избеглица које су желеле да остану близу својих домова и врате се чим сукоби престану.

Комесаријат је успоставио блиску сарадњу са надлежним државним институцијама, као и координацију са Црвеним крстом Србије, Међународним Црвеним крстом, УНХЦР-ом  и већим бројем владиних и невладиних међународних организација које су притекле у помоћ. И данас смо им захвални на несебичној подршци.

У доба највећег прилива људи, представници Комесаријата су дочекивали избеглице на граничним прелазима и делили помоћ заједно са Црвеним крстом, прихватали их, обављали тријажу и размештај по колективним центрима на целој територији Србије, издавали решења о избегличком статусу, обезбеђивали помоћ најугроженијима, болеснима. Сарађивали смо са Службом тражења, јер су  многи бежећи у паници изгубили контак са породицама у путу.

Како се рат захуктавао, тако је и број избеглица растао. Отварани су колективни центри за све оне који нису могли да сами обезбеде смештај. И поред бројних потписаних примирја и обустава ратних дејстава, лажних нада и вере у опстанак Срба на тим подручјима, чак и оних под заштитом мировних снага УН, Хрватска врши агресију на Равне котаре, Миљевачки Плато, Медачки џеп, организује војно-полицијске акције Бљесак и Олуја.

Године 1995. исељава се народ из  Петровца, Босанског Грахова. Егзодус из Сарајева креће 1996. године.

У децембру 1995. године потписан је Дејтонски мировни споразум. Очекивао се почетак повратка избеглица и обнова њихових домова. Тих година већ се обезбеђују прва трајна решења за оне који немају где да се врате, чија је имовина уништена, а станарска права отета.

Уследила је реинтеграција Сремско-барањске области крајем 1997. године, која је довела до нових збегова и доласка више од 50.000 избеглица у Србију. У том моменту у Србији је постојало више од 600 колективних центара са више од 60.000 смештених лица.  Број избеглица прешао је 650.000.

Али, 1998. године настаје нови егзодус, почиње расељавања неалбанског становништва са Косова и Метохије, а НАТО агресија доноси нова разарања СР Југославији. После потписивања Кумановског споразума и стационирања међународних снага, у јуну 1999. године са Косова и Метохије се расељава више од 200.000 људи. Пред Комесаријатом су у то време нови задаци - прихват, отварање нових колективних центара за смештај, евиденција расељених са Косова и Метохије.

Од 2008. године у складу са Законом о азилу, Комесаријат је задужен за смештај тражилаца азила, а од 2009. године у складу са Стратегијом реинтеграције повратника по онову Споразума о реадмисији, и за повратнике по Споразуму о реадмисији. Део Комесаријата је и Комисија за нестала лица.

Једна од најзначајнијих активности Комесаријата у последњих неколико година је спровођење Регионалног стамбеног програма, кроз који се стамбено збрињавају најугроженије избегличке породице из БиХ и Хрватске.

Од 2015. године, када је Регионални стамбени програм ушао интензивно у фазу имплементације, Комесаријат се суочава са новим изазовом: почиње повећан прилив миграната из Азије и Африке, којих је кроз Србију прошло више од милион у жељи да стигну у земље ЕУ. Комесаријат данас брине о лицима која су смештена у центрима за азил и прихватним центрима. Тренутно је 18 таквих центара.

С тугом  се сећамо свих колега које нису више с нама, који су нас прерано напустили. То представља велики губитак за нашу кућу. Осим на запослене у Комесаријату, мислимо и на прерано преминуле општинске поверенике.

Користим ову прилику да се захвалим на сарадњи  општинском повереницима, јединицама локалних самоуправа, надлежним државним институцијама, међународним организацијама, невладиним организацијама, донаторима и свима који су нам пружили и пружају помоћ и подршку.

Миграције су непредвидив феномен који не познаје границе, а пред нама је неизвесно пролеће и мигрантска криза којој се крај не назире. Посла ће, по свој прилици, бити.