Да ли сте и колико пута чули "Пусти га, он је избеглица", "Те избеглице, не може да се живи од њих", "Они су се најбоље снашли"...Предрасуде или не? Покушали смо да утврдимо како данас живе људи који су у ратовима деведесетих прошлог века остали без свега, и на тракторима, у колонама, често без ичега у једном дану изгубили корене, везе с родним крајем, најдражим рођацима и пријатељима из детињства.

Ако сте помислили да је та прича давно завршена и да су сви већ "негде тамо" добро збринути, варате се!
Међу њима има још оних који немају свој кров над главом, сигуран посао, а некада ни шта да поједу.

У трагању за истином о условима у којима ови људи живе открили смо ко о њима и даље брине и последњих година озбиљно им помаже.

Регионални стамбени програм (РСП) пројекат је који је успео да уједини бивше републике некадашње СФРЈ - Босну и Херцеговину, Хрватску, Црну Гору и Србију, у којима је и највише избеглих. Захваљујући овом програму, до краја 2020. године, биће стамбено обезбеђено чак 34.000 људи.

У новоизграђеним или реновираним становима, монтажним кућама, преуређеним сеоским домаћинствима, по домовима за старе, наишли смо на десетине људих спремних да нам испричају сав свој живот и муке кроз које су прошли, са само једном поруком: "Да се никада, и никоме више не понови".

Причали су нам и о предрасудама на које су наишли када су са замотуљцима у руци тих деведесетих стигли на туђе прагове да моле за помоћ и ту остану.

Казали су нам и да их је већина лепо и људски примила, али да ретко ко може да ти помогне кад останеш без свега.

Захваљујући том програму у нашој, али и земљама окружења, решене су или се управо решавају најтеже избегличке приче, које би, да се њима нико не бави још више допринеле статистикама о сиромаштву, распиривању мржње међу некад зараћеним народима, али и не зна се за колико појединачних, личних, људских судбина, донеле само зло и нове патње.

Уз помоћ људи из РСП-а успели смо да уђемо у домове тих људи који су тек недавно стамбено збринути, а неки од њих ће тек то бити.

Говорили су нам и о трагичним данима у којима су остајали без очева, мајки, браће и сестара...

Чули смо од њих и сурове приче о боравку у логорима, опкољеним градовима и селима, у којима су годинама слушали фијуке граната и јели пола шаке пиринча дневно.

И изнад свега, и што нас је највише од свега фасцинирало, чули смо и сазнали да у њима нема нимало мржње према другим народима, комшијама са којима су одрастали и делили живот док нису прогнани.

Да за рат нису криви људи, већ политика, рекли су нам буквално сви наши саговорници.

И српске старице Илинка и Даринка које у становима у Книну пате за најмилијима и децом расутој по свету, и Хрват Иво и Бошњакиња Разија који у Дому за старе у Глини чекају да их неко посети, и једна Мира која у кући код Обреновца призива боље дане за своје дете, и породица Гута, која на обронцима Јахорине тражи лек за у рату оболелу кћерку.

Сви, дословце сви, кажу да обични људи нису криви, да су са комшијама и пријатељима друге националности делили и добро и зло, да су се са њима женили и за њих удавали, а да је све у трену прекинуо рат.

Данас, на Међународни дан избеглица, најављујемо те њихове, људске приче. У наредних месец дана упознаћемо вас са људима, који нису само број и који живе свој живот негде поред нас, или можда баш ту, с нама. Наредна четири понедељка МОНДО ће објављивати репортаже о људима који су на својој кожи осетили сву суровост рата, а остали су само добри људи... (Мондо)