Пре пет месеци, у нишком породилишту родила се једна Дуња. Мала, живахна девојчица, тамних паметних очију, кћерка је Салихе и Фида, миграната смештених у Прихватном центру у Врању.

„Ми смо из Авганистана, из Кабула. Тамо више нисмо могли да живимо, постало је неподношљиво. Мој супруг је као преводилац радио у jедној међународној организацији у Кабулу, што је стварало додатне проблеме целој нашој породици“, прича Салиха Амири (28), док у наручју држи малу Дуњу.

Кад је дошло до тога да им је и живот угрожен, њен супруг Фида Мухамед Маџизада (42) одлучио је да поведе породицу на дуг и неизвестан пут. Било је то пре неколико година. Салиха и он имају још три сина, Фарзада (12), Фаршада (10) и Фарида (7). Сви они данас у Србији похађају редовно наставу у локалној основној школи.

„Дечаци лепо уче и добро нам је овде у Прихватном центру у Врању. Овде смо две године. Док чекамо да одемо у Немачку, а надамо се и даље у Сједињене aмеричке државе, родила нам се и Дуња“, прича Салиха.

Мада на први поглед може да се закључи да су родитељи девојчици дали српско име, ствар је заправо много сложенија, али утолико лепша.

„Имали смо неколико разлога да нашој ћерки дамо име Дуња. Један је тај што смо до доласка у Србију прошли многе земље. Прошли смо, како се то каже, свет, а „Дуња“ на арапском, фарсију и пашту језику значи „свет“. Били смо у Ирану, Турској, Бугарској и сад смо овде. А други је и што се Дуња родила овде у Србији, у којој је то једно лепо женско име. Тако се све срећно поклопило“.

Салиха се нада да ће и остале оклоности да се срећно поклопе. Надају се да ће их рођење Дуње, симболичног имена, одвести даље, у лепши и бољи свет, сасвим различит од онога од кога су побегли.